Danas je poznata kao "majka moderne algebre", ali put do te titule nije bio lak

Odrastala je sa tri brata i ocem, poznatim matematičarem. Živela je u svetu mašte u kome su glavni likovi bili Hipatija i Sofija Kovaljevska. Želela je da se školuje na isti način kao i njen brat Fric, ali u to doba devojke u Nemačkoj nisu mogle da idu na univerzitet.

No vratimo se na proslavu. Deca su pevala, igrala razne igre i častila se kolačima. Emin otac Maks se dosetio da decu zabavi zagonetkama i svi su ga pažljivo slušali.

Prva je bila: "Vajar po imenu Beli, violinista po imenu Crni i glumac po imenu Crveni sreli su se na kafi. Jedan od njih trojice je rekao: 'Ja imam crnu kosu, jedan od vas dvojice crvenu, a drugi belu, ali nikome od nas boja kose nije usklađena sa imenom'. Vajar Beli mu je odgovorio: 'Potpuno si u pravu'. Pitam vas, deco, kakve je boje kosa glumca koji se zove Crveni?"

Nastao je muk, jedno dete se požalilo da nemaju dovoljno informacija, da im je potrebno ime prvog umetnika. No Emi je rekla: "Ne, imamo sve informacije koje su nam potrebne. Znam da vajar ima crnu kosu". Ostaloj deci nije bilo jasno kako je došla do odgovora i da li je uopšte tačan. "Odgovor je tačan", potvrdio je Emin otac, ali je tražio da ga obrazloži. Devojčica je objasnila: vajar Beli je rekao da je prvi umetnik u pravu - što znači da Beli zna da on sam nema belu kosu, a zna da prvi ima crnu kosu. Dakle, Beli ima crvenu kosu. Ostaje da Crveni bude crnokos, a Crni da ima belu kosu.

Svima je postalo jasno kako je došla do rešenja, a Emi je postala uverena da želi da bude matematičar.

Jedina žena na univerzitetu

Sedam godina kasnije, kada je imala 18 godina, želela je da se upiše na univerzitet koji su pohađali njen brat i otac. Univerzitet je odbio njenu molbu zato što je bila devojka, ali su joj dozvolili da bude prisutna na predavanjima. Slušala je matematiku dve godine - bez ikakvog statusa - kako bi joj dozvolili da polaže prijemni ispit i kako bi se upisala na doktorske studije. Posle pet godina učenja, prva je doktorirala u svojoj klasi, i to godinu dana ranije.

Univerzitet u Erlangenu je imao striktna pravila prema kojima žene nisu mogle biti na profesorskim pozicijama, ali to Emi nije obeshrabrilo, nastavila je da se bavi naučnim radom. Radila je vredno, i objavljivala svoje radove. Njena postignuća zapazili su Feliks Klajn i David Hilbert te su je pozvali da im se pridruži na Univerzitetu u Getingenu.

Iako nije bila sigurna da li će, kao jedina žena na univerzitetu, biti dobrodošla, ipak je prihvatila poziv. Konačno je dobila posao profesora; prve tri godine je radila bez plate, a kasnije su joj dali malu nadoknadu. Uprkos vremenu u kome je živela, njena strast za naukom je bila jača i danas je poznata kao "majka moderne algebre". Svojom istrajnošću i entuzijazmom inspirisala je i druge devojke da se bave matematikom i da u njoj daju značajne rezultate.