Lopov nad lopovima: Tomas Blad "Izdaja, ubistvo, kruna je ukradena"

Blad – koji je sebe nazivao ili "kapetan" ili "pukovnik" – bio je, u zavisnosti od potrebe, avanturista, buntovnik, majstor prerušavanja, prevarant i špijun – ali je, po svemu sudeći, ostao upamćen kao šarmantni nevaljalac. Rođen u Irskoj 1618, kao sin kovača, došao je u Englesku da se bori za kralja Čarlsa I kada je izbio engleski građanski rat 1642. Ali kada je postalo očigledno da će Oliver Kromvel pobediti, on je odmah promenio stranu i pridružio se parlamentarcima. Za svoje usluge dobio je zemljište u Irskoj. Ipak, trijumf njegove pronicljivosti je bio kratkog daha. U privlegijama je uživao relativno kratko, jer kada je Karlo II došao na presto 1660. godine sa obnovom monarhije, Blad je pao u nemilost i izgubio je kompletan posed, koji je prethodno dobio. Da bi se obračunao, smislio je plan da kidnapuje vojvodu od Ormonda radi otkupnine. Otmica je trebalo da se dogodi u Dablinskom zamku 1663. godine, ali je zavera otkrivena i Blad je morao da pobegne. Zatim je putovao po Irskoj i Evropi, vešto se maskirajući i menjajući identitete, sve dok se nije nastanio u Engleskoj, predstavljajući se kao lekar pod imenom Ejlif. 1670. godine ponovo je pokušao da kidnapuje Ormonda, koji je bio u Londonu. Sa pet saučesnika ga je presreo na ulici i sve je delovalo kako će ovog puta biti uspešan u nameri. Ipak, otmicu je osujetio krik koji je ispustio Ormond shvativši da je u zamci, a slučajni prolaznici su pohrlili i spasli vojvodu od Blada i njegove družine. I tako dolazimo do ključnog događaja po kom je Blad uspeo da uđe u istoriju. Pomiren sa činjenicom da nije dovoljno vispren i sposoban da ukrade živog čoveka, odlučio je da ukrade kraljevsku krunu i tako zada bolan udarac monarhiji.

Da li je zaista mrtav?

Foto: Profimedia

Prerušen u sveštenika, sprijateljio se sa novoimenovanim majstorom "Kuće dragulja" u Londonskoj kuli, 77-godišnjim Talbotom Edvardsom, i svesrdno je radio na inteziviranju njihovog druženja. Dana 9. maja 1671. Blad se pojavio sa trojicom saradnika i pitao Edvardsa da li mogu da pogledaju kraljevske regalije. Naravno, ne sluteći ništa, on im je dozvolio, ali kada je otvorio vrata, bacili su mu ogrtač preko glave, udarili ga čekićem, oborili ga na pod, a zatim ga vezali i začepili mu usta. Banda je zatim pobegla sa kraljevskom krunom, kuglom i skiptrom. Priča se razlikuje o tome šta se dalje dogodilo, ali izgleda da se Edvards oslobodio i digao uzbunu vičući: "Izdaja! Ubistvo! Kruna je ukradena!" Lopovi su uhapšeni, ali Blad je odbio da odgovara na bilo kakva pitanja, tvrdoglavo ponavljajući: "Odgovaraću nikome osim samom kralju". U svojoj knjizi "Smeli zločini pukovnika krvi", istoričar Robert Hačinson, stručnjak za taj period, piše da je kralj Čarls II živeo u stalnom strahu od atentata zbog niza zavera u kojima su bili veterani republikanci i verski ekstremisti. London je, prema Hačinsonu, bio leglo pobune dok su se nekonformisti borili da osvoje slobodu bogosluženja van ograničenja Anglikanske crkve. Blad je bio duboko umešan u većinu ovih strategija, a u većini slučajeva je bio i inicijator. Ali zašto nije odmah pogubljen zbog veleizdaje? Čista istina je, piše istoričar, da je ovaj drski čovek, uglađeni i pun irskog šarma, koji je zahtevao lični razgovor sa kraljem da bi tražio odlaganje sa odra, bio korisniji Čarlsu živ nego da obešen. Zapanjujuće, kaže Hačinson, Čarls mu je omogućio audijenciju i upitao ga: "Šta ako ti dam život?" Blood je obećao: "Nastojao bih da to zaslužim". On i njegovi saučesnici su pomilovani za "sve izdaje, ubistva, krivična dela i napade“ koje su počinili. Kralj mu je takođe dodelio imovinu u Irskoj, obezbeđujući mu prihod od 500 funti godišnje i doživotnu penziju. Blad je, kaže Hačinson, postao špijun za kralja, "prisluškivao je šapat i tračeve u grozničavoj atmosferi na dvoru – i radio je kao dvostruki agent u mračnim, smrdljivim uličicama Londona, redovno obaveštavajući one koji su se zaverili da ubiju Čarlsa i vratiti Englesku u strogu, bogobojažljivu republiku koja je bila pod Oliverom Kromvelom." Intriga oko Tomasa Blada nije zaustavila ni njegova smrt 1680. Naime, njegovo telo je kasnije iskopano da bi se proverile priče o tome da je lažirao sopstvenu smrt.