Zagreb je nekada imao pravilnik o prostituciji, evo šta je obuhvatao

Grad Zagreb je Uredbom o prostituciji od 16. aprila 1899. uspostavio organizovaniju kontrolu nad prostitucijom i pokušao da reši sukobe između komšija i vlasnika bordela.

Pravilnik je bio indirektan odgovor na zahteve građana nakon što je Gradsko veće odlučilo, da sve javne kuće u gradu iz donjeg dela Kožarske ulice preseli na jednu lokaciju u gornjem delu te ulice.

Zagreb, kao glavni grad Trojedne Kraljevine, sve se više razvijao i bio u punom kulturnom i ekonomskom razvoju, pa su potrebe građana rasle. Godine 1900. imao je 61.002 stanovnika, od kojih su 3.312 bili vojnici, ističe se.

Potok Medveščak, koji je tekao dolinom Ksavera, današnjom Medvedgradskom i Tkalčićevom, bio je granica Kaptola i Gradeca dugi niz godina.

Godine 1869. je sagrađena fabrika kože, koja je zajedno sa drugim industrijama ekološki degradirala potok u 19. veku, pa se rešenje videlo u građenju svoda. Time su nestali stari mlinovi, kupatila i manufakture. Takođe je bilo potrebno pronaći nova mesta za šest javnih kuća, koja su se nalazila u donjem delu Kožarske.

Vlasti su nameravale da ih presele do starog Petrovog kupelja, koji je stajao na mestu današnjih brojeva 15 i 17 u Medvedgradskoj ulici, i nekada Kožarske 69, čija se bašta prostirala uz brdo sve do Mlinarskog puta 2, ističe se. Fabrika kože, današnja Medvedgradska 2, nalazila se u samoj blizini Petrove kupelje, a danas se tamo nalazi sistematično uređena zbirka izvajanog kamenja Hrvatske akademije nauka i umetnosti.

Izvijanje potoka Medveščak otvorilo je novi prostor, kako se mislilo, dovoljno blizu i dovoljno daleko od grada za blud, kažu autori i dodaju da je to dovelo do napetih odnosa između građana, vlasnika javnih kuća i gradskih vlasti.

Vlasnica javne kuće Roza Aranjoš došla je u sukob sa komšijom koji je zanatlija Božidarom Jeanom, on je bio udaljen pet kuća od javne kuće i prema rečima vlasnice trudio se da onemogući i spreči posao devojaka.

Rešenje u regulaciji

Zagrebačka vlada dala je prioritet bordelima, vrsti ekonomske aktivnosti dozvoljene zakonom. Sa sistemom regulacije, javne kuće su bile deo grada i trebalo je da dobiju svoje mesto bar na periferiji.

Naime, u 19. veku austrougarske vlasti nisu zabranile prostituciju, već su pokušale da je kontrolišu putem tzv. propisa, što je značilo da je prostituciju nadzirala lokalna policija. Postojala su još tri oblika pravne regulative: ukidanje, zabrana i legalizacija (tolerancija).

Zagrebački pravilnik o prostituciji sastojao se od 31 članka i opisivao je način na koji je prostitutka obavljala posao kao prava i obaveze vlasnika i prostitutki. Drugi gradovi Trojednog Kraljevstva, poput Osijeka, Slavonskog Broda, Bjelovara i Križevaca, takođe su imali uredbe, ali nisu nastale u isto vreme.

Uredbe su donekle uzimale u obzir pritiske javnosti, pa će u "izdanju" iz 1911. biti navedeno da bordeli ne smeju da budu blizu crkava, škola i javnih ustanova. Uostalom, napominju autori, u blizini ovih mesta nije bilo dozvoljeno otvaranje kafana.

Međutim, izgleda da su zahtevi građana ispoštovani tek 1934. godine, kada je zakon promenjen i, ističu autori, zabranjena je prostitucija, odnosno sistem regulacije promenjene u zabranu.