Seme u pustinji

U vreme kada je prebogati Lari Elison oživljavao ideju Indijan Velsa, podizao pravi teniski raj u dolini Koačela u Kalifornijskoj pustinji, Amerikanci su već bili u oseci sa uspesima.

Te 2009. godine, kada je i zvanično preuzeo kormilo nad ovim petim grend slemom, kako ga obično nazivaju u teniskim krugovima, Amerikanci su već počeli da gube velike bitke, a na scenu su stupali neki drugi.

Era dominacije Pita Samprasa, Džima Kurijera, Andrea Agasija, i još pre njih Džona Mekinroa i Džimija Konorsa, polako je hvatala prašinu, a novih adekvatnih zamena nije bilo.

Amerikanci, naviknuti na to da stalno budu na vrhu ili makar nadohvat njega, nisu lako prihvatili tenisku evoluciju koja je tokom devedesetih godina i u prve dve dekade ovog milenijuma, obrnula smer uspeha na stranu Evropljana, pogotovo onih sa istoka, iz Rusije i Srbije.

I uhvatili su se u to kolo Federer/Nadal, u koje se sticajem prilika, kasnije umešao i Novak Đoković, i sa njima stvorio najači trijumvirat u istoriji sporta.

Sadašnji, brz pogled na vrh ATP liste, jasno svedoči da je na vrhu “evropski beton”, Đoković, Medvedev, Nadal, Zverev, Cicipas, Rubljov.

Kako su onda Amerikanci uspeli da ga ove godine razbiju u Indijan Velsu?

Fric - pustinjski vetar

Foto: Profimedia

Taj “čekić” je pre svega bio u rukama momka prilično krhkog izgleda, Tejlora Frica. Međutim, izgled i te kako ume da zavara.

Momak iz okoline San Dijega, kao tinejdžer je odrastao sanjanjući da jednog dana, na terenima na kojima je često trenirao, podigne pehar.

Sudbina je htela da Fric u svojoj 24. godini, u svom prvom Masters finalu u karijeri, osvoji pehar baš na tom uslovno rečeno domaćem terenu, i to protiv svetskog teniskog kolosa, Rafaela Nadala.

Duel rovitih pripao je manje rovitom Amerikancu, u dva odlična seta, igranom po toplom pustinjskom suncu, ali uz neizbežne udare vetra, tako tipične za ovu dolinu.

Očigledno je da je Fric odlično bio prilagođen tom faktoru, koji začudo nije smetao ni Nadalu.

“Problem u tenisu je što nemamo pravilo za vetar. Nema tog pravila koje kaže ako vetar duva “X milja” na sat, meč se suspenduje. Reći ću vam nešto, ja uživam da igram po vetru, jer je to izazov za mene. To je kao da igrate golf sa mnogo vetra”, primetio je Španac.

Foto: Profimedia

Taj teniski sving po vetru, prijao je više Fricu. Taj momak ume da udara tako silovito, bilo da se radi o servisu (kao ogromna većina igrača Amerikanaca), bilo o osnovnim udarcima, Nadal je počesto bio na petama u defanzivi u pokušaju da se odbrani od baražne vatre strahovitih udaraca koji su dolazili sa suprotne strane.

O fizičkim faktorima ne treba trošiti reči – Nadal očigledno nije imao tu svežinu kao onomad u Australiji ili u Meksiku, nešto južnije, u Akapulku, ali ni Fric, kog je mučio članak pre meča na zagrevanju, nije bio fit.

Izgleda da je presudio – nalet adrenalina. U kom se zaboravlja na bol, vidi samo ogromna prilika pred sobom i Amerikanac je iskoristio.

Ipak, čini se da u moru ovih začuđenih, ima mnogo onih koji ne primećuju uspon u igri Frica u proteklih godinu dana.

Setite se meča sa Novakom Đokovićem u Australiji 2021. godine, u trećoj rundi, onda kada je Novaku naprsnuo trbušni mišić? Na kakve je muke stavio broja jedan?

Uostalom, on je baš u 2021. godini, bez obzira na dosta izleta u ranim kolima turnira, ipak uspeo da pokaže neku vrstu konstantnosti o čemu svedoči da je imao jedno finale (Sankt Petersburg), pet polufinala i jedno četvrtfinale.

Photo of the Day

New Indian Wells champ Taylor Fritz and his mom Kathy, a former top 10 tour player

📸Clive Brunskill pic.twitter.com/sNnOwQGJ0b

— Christopher Clarey 🇺🇸 🇫🇷 🇪🇸 (@christophclarey) March 21, 2022

I baš je jesenas, kada se usled pandemijskog ludila, u Indijan Velsu igralo u oktobru, umesto kako smo svi navikli, u martu, posadio je seme uspeha.

Fric je tada najavio da bi baš na tom mestu mogao da napravi čudo, jer je stigao do polufinala, pobedivši u nizu Matea Beretinija, Janika Sinera i Aleksandera Zvereva, složićete se igrače respektabilne snage na betonu, da bi izgubio od uvek nepredvidljivog Nikoloza Basilašvilija.

Nagrada je stigla nepunih pola godine kasnije, u vidu kristalnog trofeja, kog je apsolutno zaslužio.

Uostalom, Fric ima sjajan teniski “pedigre” – njegova majka Keti Mej Fric bila je profesionalna igračica, stigla je do tri grend slem četvrtfinala, na US Openu 1978. i Rolan Garosu 1977. i 1978. Osvojila je sedam titula i bila je deseta na svetskoj listi 1977. godine.

Fric je logično nastavio njenim stopama, pre sedam godina bio je prvi junior sveta i čini se da polako sazreva u igrača koji bi mogao da se zadrži i među deset najboljih na svetu prilično dugo.

Buđenje Amerike?

Foto: Profimedia/Clive Brunskill

Amerikanci su ove godine u Indijan Velsu imali četvoricu igrača u osmini finala, dakle četvrtinu od ukupnog broja.

Fric je otišao do kraja, ali su vredne rezultate postigli i Dženson Bruksbi, Rejli Opelka, Džon Izner.

I brojke polako idu u prilog tome da se Američki tenis pomera unapred. Pre četiri godine, dakle pre pandemije koronavirusa, kada je sve išlo nekim normalnim tokom, USTA je imala je godišnji budžet od 320 miliona dolara, ogroman deo tog kolača je ulagan u razvoj mladih igrača i klubova u raznim kampusima od Floride do Kalifornije.

Možda ne vidiku nemaju šampiona kalibra jednog Samprasa, Agasija, Konorsa ili Mekinroa, ali imaju svakako dobro jezgro da budu smatrani značajnim faktorom narednih godina.

Imaju 12 tenisera u Top 100 na svetu, šestorica su u Top 60, četvorica među trideset, a dvojica u Top 20.

I to se polako pomera unapred, jer se formiralo jezgro mladih igrača poput Sebastijana Korde, Tomija Pola, Džensona Bruksbija, Brendana Nakašime, čak osmorica od tih 12 nisu stariji od 24 godine! Fric je sada odskočio i najbolje je rangiran od svih, ali Amerikanci polako naziru svetlo na izlazu iz jednog prilično dugog tunela.

“Mogu da vidim Bruksbija, Kordu, Opelku kako u nekom trenutku ulaze u Top 5 i definitivno igraju finale nekog grend slema. To bi običnog navijača u Americi svakako više privuklo da prati tenis, nema dileme. Veoma sam optimističan, i ako jedan ili dva momka to urade, mislim da će i ostalima biti lakše da ih slede”, rekao je bivši selektor Dejvis kup tima SAD, Patrik Mekinro.

Što će reći, pokrenuće se lavina uspeha. S ko zna kakvim krajnjim rezultatima.

Jedno je sigurno, uspeh Tejlora Frica, prvi za Amerikance na nekom mastersu još od Džona Iznera 2018. u Majamiju, znači mnogo.

To je jedno vrlo jako seme posađeno u negostoljubivoj kalifornijskoj pustinji.

Iz kog bi, poput Frica, mogao da izraste kaktus na čiji će se trn narednih godina ubosti mnogi, poput Rafaela Nadala.