Od Sorensena do Briha – dve sudijske greške koje su nas papreno koštale

Možda je, složićete se, došao čas da se naplate sve propuštene prilike u prošlosti i da se vrati za namerne ili ne greške sudija, na štetu naših fudbalera.

A bilo ih je poprilično, čak i na tim završnim turnirima, još dok smo se takmičili pod imenom Jugoslavije, pa sve do najsvežijih rana iz Rusije 2018. godine.

Svet fudbala je ušao u eru tehnologije, arbitri sada imaju svu moguću pomoć u vidu VAR studija, elektronske komunikacije sa pomoćnicima i kolegama u studiju i opet – greše.

Koliko puta ste skočili i glavom dotakli plafon jer vas je neki čovek u crnom izbacio iz koloseka dok ste gledali meč reprezentacije?

Nadajmo se da toga u Kataru neće biti previše i barem, kada je u pitanju krajnji rezultat Srbije, da se ovog puta neće spominjati u kontekstu renomiranih svetskih arbitara.

Ipak, dve greške smo dobro zapamtili.

Španija 1982. i zli Danac Sorensen

Kada jednom sudiji na zvaničnij stranici Vikipedije piše najsramnija epizoda iz njegove sudijske karijere, sve je jasno.

To je slučaj sa Dancem Heningom Lundom Sorensenom kom je na Mundijalu 1982. u Španiji „zapalo“ da vodi meč između domaćina i reprezentacije Jugoslavije.

Bilo je to na meču E grupe u Valensiji, na Mestalji, u drugom kolu takmičenja u toj grupi.

Selektor Miljan Miljanić poveo je snažan jugoslovenski tim, ali su naši igrači podbacili, jer su sa Severnom Irskom odigrali 0:0, a sa Hondurasom pobedili u poslednjoj rundi u grupi sa 1:0, što nije bilo dovoljno da se prođe dalje.

Ipak, taj meč sa Španijom ostaće upamćen po tome što je sudija Sorenswen dosudio nesvakidašnji penal za Španiju u 14. minutu, kojim je poništena prednost Jugoslavije iz desetog minuta (strelac Ivan Gudelj).

Nekadašnji libero zagrebačkog Dinama, Velimir Zajec, faulirao je fudbalera Španije, ali daleko van linije kaznenog prostora. Za Sorensena je to bio – penal!

I da nad papom ima papa, pokazalo se kada smo pomislili da je pravda dostižna – legenda niškog Radničkog, Dragan Pantelić, odbranio je penal, ali ga je sudija Sorensen ponovio, jer je neko pre vremena, navodno, ušao u kazeni prostor.

Huanito je bio strelac za tih 1:1, da isti onaj što je nekoliko godina pre toga pogođen flašom u glavu na stadionu u Beogradu.

Španci su na kraju pobedili golom Enrikea Saure u 66. minutu, a Jugoslavija se posle grupne faze, vratila kući.

Rvači protiv Mitrovića, za Briha nema penala!

Opet se sve vrtelo oko penala i 2018. u Rusiji, na proteklom prvenstvu sveta, na kom smo nastupali pod imenom Srbije.

Ovog puta onog – nedosuđenog.

Meč sa Švajcarskom u Kalinjingradu bio je odlučujući za „orlove“ i sve je počelo kao u bajci, pogotkom Aleksandra Mitrovića, na centaršut Dušana Tadića.

No onda je nemački sudija, arogantni bavarski advokat Feliks Brih, rešio da režira meč po sopstvenom fudbalskom zakoniku.

Po kom stoji da „dva fudbalera rvačkim stilom mogu da obore protivničkog igrača u gol šansi“ i da to NIJE penal.

Upravo to se dogodilo Aleksandru Mitroviću pri rezultatu 1:1 kada se spremao, u 71. minutu onako kako on to ume, glavom da pošalje loptu ka golu protivnika.

Čak je i komentator BBC-ja bio frapiran Brihovom odlukom:

„Nečuveno, pa ovo je morao da bude penal za Srbiju“, grmeo je Britanac u mikrofon.

Brih je otišao korak dalje u svojoj narcisoidnosti i prepotenciji – nije hteo da konsultuje ni kolege iz VAR studija, jednostavno, nije želeo da dodusi penal za Srbiju.

Uzalud su bili protesti posle meča, žalba UEFA na suđenje Nemca, sve je ostalo mrtvo slovo na papiru.

Ostale su zabeležene i te reči tadašnjeg selektora Mladena Krstajića.

„Poslao bih ja njega u Hag. Ne bih mu dao nijedan karton. Da mu sude! Kao što je on nama sudio", bio je vrlo, vrlo besan Krstajić.

Kao i cela fudbalska Srbija.

Jer znate, to je isti onaj sudija koji je na meču Bajera iz Leverkuzena u Bundesligi, priznao gol tako što je lopta ušla u gol sa spoljnje strane mreže.

Zbog Sorensena, Briha, ali i mnogih drugih koji su gledali kako da nas “uštinu” i “zakinu” gde god su stigli i mogli, možda je došlo vreme da se sve naplati.

Jer ako Piksijev orkestar bude svirao kao u kvalifikacijama i baražu, sudije ni protivnici neće moći da urade mnogo toga.

Pre ili kasnije, sve se izmiri i izjednači, pa i pravde i nepravde u fudbalu.

Možda je baš fudbal u jesen u Kataru, pravo vreme za Srbiju.