Časovima ljubavi protiv kralja tiranina

Posegnuće za svakim mogućim oružjem i oruđem, a nedozvoljena sredstva tada za njega ne postoje.

Valjaće se u blatu i batrgati sve dok mu novi vladar u nastajanju, moćan i nedodirljiv, ne zada poslednji bodež u srce. Ništa drugačije nije u košarci ovih dana.

Igrači Reala nisu mogli da podnesu da su razbijeni i do nogu potučeni u svom „WiZink centru”, dva puta u razmaku od samo tri dana, a čak tri puta za manje od mesec dana od strane beogradskog Partizana.

Tim Željka Obradovića plesao je po parketu u Madridu, vršio kanonadu na obruč navodnog kraljevskog kluba i do 100 sekundi vodio 95:80.

A onda je Realovo aristokratsko plavo postalo sivo, prljavo i blatnjavo.

Serhio Ljulj je bezobrazno udario Kevina Pantera koji nije dao na sebe, a onda su u komešanju koje je nastalo igrači Reala naciljali ni krivog ni dužnog – Dantea Egzuma. Gabrijel Dek se krošeom zaleteo pravo na njega, a Egzum je sekund kasnije poleteo kroz vazduh i bio zakucan o patos od strane Geršona Jabuselea.

Bilo bi suvišno opisati to epitetom sraman ili varvarski, pošto se ceo svet u trenu zgrozio potezu francuskog reprezentativca. Pa čak i nebrojano mnogo kolega iz drugih evroligaških klubova koji su na društvenim mrežama komentarisali divljaštvo Jabuselea i igrača Reala.

Trener i redom igrači Reala, pa čak i „krvnik” Jabusele, požurili su da pošalju izvinjenje protivničkoj strani, ali slaba će od toga biti vajda ako je Partizan, koji je na korak od fajnal-fora, ostao bez suspendovanih Pantera i Lesora.

Nisu nevini ni igrači Partizana, ali samo u tolikoj meri nužne odbrane na vatrenom gostovanju, gde se tokom celog meča skandiralo pogrdno, pa i prema „Evroligi mafiji”.

Na kraju je ta ista organizacija Partizanu oduzela kapitena na dve utakmice, odnosno, MVP kandidata za sledeći meč u Beogradu.

Dok, recimo, onaj koji je prvi započeo haos, Serhio Ljulj, prošao je nekažnjeno. Praktično je nagrađen zbog iniciranja svega što se desilo.

Partizanova publika možda jeste besna, ali mnogo češće od španske je pokazivala klasu i „časove ljubavi” na koje je uoči trećeg meča više puta pozvao i sam Željko Obradović.

Kada se spusti puls i smire strasti, to bi zaista bilo najpametnije uraditi – dočekati igrače Reala najnormalnije, sportski ih „napasti” na terenu i nastaviti tamo gde se stalo 100 sekundi pre kraja meča u Madridu. Jer, usled opšteg haosa, prenebegava se činjenica da je Partizan razbio Real u svim segmentima košarkaške igre.

Smailagić i Lesor su zakucavali u NBA stilu, Panter, Egzum, Naneli i Ledej pogađali trojke u serijama, pa je kralj definitivno bio obezglavljen i bez sramno započetog incidenta. Tu se samo njegova glava zakotrljala u blatu.

Još je samo preostalo da mu se pošalje poslednji udarac u srce, da i ono izgubi svaku nadu da se izbegne neizbežno, a to je Partizan na fajnal-foru Evrolige prvi put posle 13 godina.

I sa nikad većim apetitom da osvoji drugu titulu šampiona Evrope, prvu još od 1992. godine.