Legenda AO za B92.net: Kažu mi ljudi – "Novak je simbol slobode"

Majkl Babić, fotograf poreklom iz Srbije, svedok je istorije melburnškog Grend slema više od četiri decenije.

Spontan, neposredan, vedrog duha, jednostavan, uvek spreman za šalu – sve to opisuje ovog legendarnog fotografa, koji je u Australiju došao u posetu stricu i tu praktično ostao ceo život.

"Bio sam po završetku školovanja u Sloveniji, godinu dana u Libiji. Bio je to specijalan projekat na nafti. Bila je reklama koju je libijska ambasada dala u ’Politici’ da traži fotografa. Ponudili su uslove, otišao sam na razgovor. Kada su me videli, rekli su da ne moram ništa da pričam, da vide da sam iskren... Bio je uslov da sve negative moram njima da dam. Amerikanci su pravili zgrade, vadili naftu... Moralo je sve da se fotografiše kao dokaz, u slučaju reklamacije... Kada sam došao ovde, u Australiji, da obiđem strica, on je bio doktor, radiolog, rekao mi je: ’Ti si sad okusio američke dolare, ne možeš ti da radiš za malu platu...’. Ja sam napustio zemlju zbog toga. Odmah mi je omogućio da nastavim školovanje, Žurnalizam i fotografiju. Našao mi je zaposlenje, part time... Prvi Australijan open (1979) radio sam za ljubljansko ’Delo’, kada je Mima Jaušovec igrala. Izgubila je u drugoj ili trećoj rundi, nikada nije prošla u četvrto kolo koliko se sećam. Tako je to počelo sa tenisom. Od 1979. nijedan nisam propustio. Od 70 fotografa ja sam tu uvek", rekao je Babić za "B92.net".

Bio je svedok uspeha i partija svih relevantnih tenisera i teniserki sa ovih prostora. Prvo se prisetio Slobodana Bobe Živojinovića.

"Boba Živojinović je u onom čuvenom meču pobedio Džona Mekinroa 1985, tad sam bio dole. Kad su mu nudili sendvič i čašu šampanjca. Tada smo bili zadovoljni što imamo igrača koji je u Top 20. Danas vidite koliko imamo igrača, Tipsarević je bio osmi. Svaki igrač koji je u Top 100 može da pruži dobru igru, lepo ga je gledati. Čak i oni koji su slabije rangirani ispod toga, možda zbog povrede nisu dobro rangirani, ali imaju kvalitet. Tako da, kada to kažemo, možemo da računa i do 200. Trenutni renking nije uvek prava slika. To je trenutno stanje, ali nije prava slika. Kao što je i Đoković najbolji, iako je peti na listi".

Od Bobe Živojinovića do nove uspešne generacije je prošlo dosta vremena. Početkom novog milenijuma pojavili su se Janko Tipsarević i Jelena Janković, a onda i Novak Đoković.

"Onda je došla generacija Jelena Janković, Janko Tipsarević. Kad su 2001. osvojili juniorsko prvenstvo. Posebno nam je bilo drugo, bilo je veliko slavlje. Roditelji su častili u jednom restoranu u italijanskoj četvrti. To je bilo nezaboravno. Tri godine kasnije, pojavio se Novak Đoković, prvi put sa Dejanom Petrovićem. Igrao je u polufinalu dubla sa Skovilom Dženkinsom. U singlu, mislim, da je u četvrtfinalu ispao. Te godine su Zimonjić i Elena Bovina osvojili miks na Australijan openu".

Babić kaže da je Novak oduvek u Australiji imao podršku, kao i svi ostali naši predstavnici, bez obzira na godine, konkurenciju, poznatost.

"Ja sam ga čak i slikao sa decom, zastavama, i tada... Bilo ih je na tribinama, jedno dvadesetak zastava. Došao je iz Srbije momak, junior, tu je odmah podrška. Što se tiče naše zajednice, tenis je privukao navijače".

Novaka poznaje od njegovih najranijih teniskih godina. Ima dosta anegdota, neke nisu za javnost, a odnos njih dvojice je pošten i profesionalan.

"Naš odnos je strogo profesionalan. Kad se vidimo, bude zdravo-zdravo, kratko nešto popričamo. Ne želim da ga ometam, to je ozbiljan pristup igri i pripremanju za Grend slem, od samog dolaska do završetka turnira. Njemu je najmanje potrebno da na svakom troši energiju. Ja neću da budem taj koji mu oduzima. Jedne godine je trenirao tu kada je bilo 39 stepeni, nikog nije bilo od medija. Kada me je video, rekao mi je: ’Svaka čast, poštovanje veliko’. To je bilo pred polufinale jedne godine kada pet dana bilo preko 43 stepena. To je bilo užas, pa je morao da trenira u zatvorenom. Anegdota možda i ima, ali nije za novine (smeh)".

Pamti se i prva Novakova titula na Australijan openu, kada je posle preokreta pobedio Žoa Vilfreda Congu.

"Izgledalo je teško za sve nas koji smo patriote, koji smo pratili šta se dešava u kampanji u medijima devedesetih godina. Čak i da se vratimo na godine kada sam ja došao. Ispred konzulata su bile demonstracije Hrvata. Mediji su uvek stajali na njihovoj strani. To se nama nakupilo godinama i onda kada dođeš na tribine, a igra Đoković u finalu... Cela publika, iako Francuza ima najmanje u Australiji koliko znam, navijalo je za Congu. Ako je naših bilo 1000-2000, ali to na stadionu od 15.000 ljudi nije ništa. I fotografe sam video da su samo nišanili Congu, svi ga slikaju, malo ko Đokovića. A moja kamera je imala 10-20 snimaka Conge. Sve vreme je bila uperena ka Đokoviću i njegovom boksu. Tu su bili roditelji, braća, bila je velika ekipa. Bio je čak i vladika naš. Bilo je tridesetak ljudi. Na tribinama je bilo dosta zastava. Kada je Conga dobio prvi set, znao sam da posle toga Novak mora da ignoriše publiku. Pre finala sam video Congu na treningu, toliko je jako udarao loptu, meni se činilo kao da je udarao kriket. Shvatio sam da je čovek spreman za finale".

Pored nezaboravnog finala protiv Conge, jak utisak na njega ostavila je i ubedljiva pobeda Novaka nad Rafaelom Nadalom 2019. godine.

"Ostavio je utisak one godine kada je Nadala pobedio glatko 3-0, kada je i Rod Lejver izjavio da će Nadal da dobije, da je najspremniji. Ja sam gledao Nadala, igrao je i na treninzima dobro, teško je radio, bio je fizički spremniji nego što je ikada bio. Novak ga je dobio u tri seta. Na pres konferenciji je Nadal kazao: ’Kada Novak igra ovako, ne mogu ništa da uradim’".

Babić kaže da Đoković, kao i ostali teniseri, i te kako primećuju fotografe, koji su smešteni uz teren, ispod lože.

"Sve primećuje. Ima snimak, kada tačno gleda dole. Ide u liniji prema boksu, ali kada zumiram kameru, tačno znam kada gleda u mene, a kada u njih. Uvek me vidi. Na prošlom meču (protiv Tomija Pola prim. aut je isto pogledao u mene, pa posle u boks. Zna tačno gde sam".

Nezaobilazna tema bila je i Novakova deportacija u januaru 2022. godine, zbog ukidanja vize od strane tamošnjeg ministra za imigraciju.

"Krivim politiku. Predvideo sam i tako se i desilo. Ono što su uradili njemu, platili su cenu. Za 70 godina, liberali nikad gore nisu prošli na izborima, i na državnom i na federalnom nivou. Potukli su ih do nogu. Mnogi su se našli uvređeni i dan-danas se izvinjavaju šta je njihova vlada učinila Đokoviću. To je bila politika da sakupe poene. Ali nije im uspelo. Imalo je kontraefekat. To što jedan ministar za imigraciju može da obori odluku suda je smešno. Taj zakon treba da se promeni. Zašto imaš sud i sudiju, ako jedan čovek to može da poništi. Proces nije trebalo uopšte da se odvija. I dan danas srećem u mom šoping centru ljude koji kažu: ’Nisam voleo Novaka pre, ali mi se sviđa sada. Novak je simbol slobode’".

Babić je sa svim našim teniserima i teniserkama sarađivao, ali pojedina imena izdvaja.

"Zimonjić, Tipsarević, Dušan Lajović. Prošle godine sam ga slikao sa devojkom, verenicom. Zimonjić mi se zahvaljivao iz Dubaija. Kaže: ’Hvala ti za slike, da nema tebe, ne bih imao uspomene iz Australije’. Volim ga što je dobar čovek. Ko bi ispucao 400 snimaka na treningu igrača koji igra u dublu, a ja to radim za njega. Onda najbolje izaberem, ostanem tu dva sata i pošaljem. Sve što radim, radim srcem. Za sve njih, ne samo za njega".

Naravno, tokom svih ovih godina nezaobilazan je bio i susret sa stranim teniserima. Ovoga puta, pre svih, izdvaja legendarnog Rodžera Federera.

"Moram da kažem, iako Srbi neće voleti. Federer. Vrlo je dobar. I što se tiče poziranja, kada ga slikamo dole sa trofejom. Hiljadu puta ako mu kažeš, on će izaći u susret, da bismo imali što bolji snimak. Uvek je korektan bio i na treningu. Kada priđe po peškir, sedne na stolicu, uvek pita: ’Kako si?’. Nije samo on, ima ih više. I Safin je bio dosta dobar. Beker nije bio loš isto, Mekinro prilično dobar kada ima vremena. Sasvim drugi čovek kada ne igra tenis. Moram da kažem da me je Kris Evert oterala sa treninga. Bilo je to Kujong, trava, šest popodne, sunce. Narod se razillazio, nema više mečeva. Pre su se ranije završavali, nije bilo svetla. I ja izađem na broj 14. Kad vidim trenira ona i Džon Lojd. Niko nije bio, osim nekoliko navijača. Došao sam sa akreditacijom, želeo sam da slikam. Uglavnom sam uhvatio šta mi treba. Kad ono, dođe policija i kaže mi: ’Morate da napustite teren’. Ja pitam ’Zašto?’. Kažu: ’Ne dopada joj se što ste ovde’. Morao sam da odem. To je ta princeza koja napravi rep, pletenicu pozadi, izgleda kao princeza da televiziji. A kad uđe u hodnik i izgubi, udara reketom o zid. Sebe smatram delom teniske familije. Volim tenis i promovišem. Slika sve što je lepo. Nikada neću neku tuču slikati i slati novinama. Ružne stvari, čak ni anegdote, ne pričam. Na svoj račun hoću".

Česte su situacije kada u zgradi, tunelu, hodniku naiđe na igrače posle mečeva.

"Kada se vidimo dole u hodniku, ja tu prolazim posle meča. Tu dođe njihova ekipa, sastaju se. Kada Novak dolazi, na primer, da ide na masažu, masiranje. Vidim Eduarda i Elenu posle svakog meča. Dođe i Miljan, odmah pruža ruku. Pohvalio sam ga. Radi teško. Novaka je izvukao iz povede. On ga je doveo u formu kako jeste, fizičku".

Organizatori Australijan opena, pre svih direktor Kreg Tajli, izuzetno cene Babića.

"Mnogo dobar odnos imam s njima. Sedeo sam neko veče dole. Tajli me pita ko su oni gore, što su ih izbacili (četiri pijana navijača koja su provocirala Novaka prim. aut). Mislim da su to farmeri francuski što gaje luk, kao iz serije Alo, alo. On se smeje. Pitao me da li sam ih slikao, ja kažem da jesam. ’Dobro da jesi, pošto neće još dugo ostati tu’ (smeh)".

Ima nešto što više voli da fotografiše od tenisa – srpske navijače.

"Publiku, srpsku. Zastave. Najdraža slika u životu mi je kada sam fotografisao patrijarha Pavla kada je došao u Australiju. To mi je vrhunac svega. Volim svoju crkvu, svoj narod, veru. Kada ih vidim sa srpskim zastavama, ja rastem. Javim se i najmanjem detetu i kažem mu ’bravo’. Kažem im da se ne plaše ko su i šta su. Nismo najgori na svetu. Nismo ni najbolji, nismo ni najgori. Niko mi nikada za ove 43 godine nije rekao da ne smem da kažem odakle sam. Ako si dobar čovek, ponašaš se lepo, poštuješ zakon, niko ti ništa u ovoj zemlji neće. Svakome će dati šansu da uspe u životu".

Srba u Melburnu ima oko 60.000, stoga ne treba da čudi ni to što su dolasci naših umetnika, pevača, glumaca, pisaca u ovaj grad česti.

"Miroslav Ilić nam je dolazio 24 puta. Petar Božović je dolazio kada je naša reprezentacija igrala u Pertu. Bio je podrška, skupljao je pare i priloge. Pa, Dragan Jovanović, skupljao je novac za decu u Zvečanskoj. Dolazili su Seka Sablić, Radoš Bajić. Imamo Festival srpskog filma, svake godine u Australiji. Dođu uvek neki glumci. Goran Bregović je normalno bio, dolazio je sa svojim orkestrom, punio je Art centar, jedan od prestižnijih mesta za koncerte. Nije neka šupa. Malo ko nije bio. Pre ćeš naći našeg popularnog pevača ili glumca u Australiji nego u Beogradu. Bili su i novinari, pisci. Marko Lopušina. Nekada je dolazio Risto Kubura. Ko sve nije bio za 40 godina... Bajaga je dolazio 1995. i 2000. Imamo fudbalski klub Srbija, kada su ušli u Premijer ligu, došli su Bajaga i Bora, zalivali su šampanjcem, slavili pobedu. Pa je Bora Đorđević otpevao pesmu 'Boj se bije...'. Ja kažem Bajagi, hajde sad ti. A on meni: ’Šta sad da pevam, kada mi je ukrao pesmu?’".

Srpska zajednica dobro je povezana u drugom po veličini gradu u Australiji.

"Imamo šest crkava u Melburnu, ukupno 10 u Viktoriji, manastir na 100 kilometara odavde. Imamo šest fudbalskih klubova. Srpska zajednica je dobro povezana, tako da se ne treba čuditi što ih ima mnogo na tribinama ovde. Kada je fudbalska reprezentacija došla posle Južne Afrike 2010 sa Vladimirom Petrovićem, 11.000 je bilo na tribinama...", zaključio je Babić za "B92.net".

Inače, Babić od 2004. maltene da nije propustio nijedan meč Đokovića u Melburnu, a na pobedničkoj konferenciji, iskoristio je priliku da se javno zahvali srpskom teniseru na saradnji, ali i na svemu što je učinio za našu zajednicu u Australiji.