Najinteligentniji srpski kriminalac napisao knjigu: "Muškarci ne plaču, suze su na tim stranicama"

Brojni su razlozi zašto neko pođe životnom stranputicom, ogrezne u kriminalu, završi u zatvoru. Nažalost, malo je primera da se takvi ljudi vrate na pravi put uzornog života.

Jedan takav pozitivan primer je Đorđe Vasiljević.

Đorđe je devedesetih godina kao mlađi maloletnik počeo da se bavi kriminalom, najpre sitnijim prestupima, a zatim i pljačkama. Uhapšen je kada mu je bilo 20 godina i proveo je 13 godina u zatvoru. „Dosije Atila“ je njegova zatvorska ispovest.

Odrastao sa ocem alkoholičarom koji ga je fizički zlostavljao, Đorđe Vasiljević je devedesetih godina kao dečak bio prepušten sam sebi i beogradskom asfaltu. S 13 godina je upoznao majku, za koju je mislio da je mrtva, i preselio se kod nje. „Kada sam uz njenu pomoć prestao da se plašim Leke, tiranina, svog oca, prestao sam da se plašim bilo koga.“

Na ulici je dobio nadimak Atila i počeo da se upušta u sve ozbiljniji kriminal: krađe, iznude, razbojništva. Kako sam priznaje, od 317 članova Krivičnog zakona Republike Srbije, koji se bave opisom krivičnih dela i sankcija, on je prekršio 122. Svojevremeno proglašen najinteligentnijim srpskim osuđenikom sa količnikom inteligencije 147, Đorđe Vasiljević proveo je iza rešetaka 13 godina, tokom kojih mu se rodilo troje dece, a po izlasku iz zatvora i četvrto.

Čitalac će se zapitati šta podstakne čoveka da napiše ovakvu knjigu.

„Zašto sam napisao knjigu? Zato što sam učen da muškarci žive bez suza, pa mi je duša plakala po tim stranama. Čemu...? Možda zbog želje da, čak i ako me nikad ne upoznate licem u lice, oči u oči, bar jedan mali deo mene ostane negde duboko u vama, za ceo život“, rekao nam je Đorđe.

Priča Đorđa Vasiljevića – za razliku od mnogih sličnih ispovesti – ne veliča život s one strane zakona. Od 2015. godine, kada je odslužio kaznu, Vasiljević se nije vraćao kriminalu, pa tako predstavlja slučaj uspešne rehabilitacije i socijalne integracije.

„Dosije Atila“ je potresan i neobično umešan spoj književne imaginacije i dubokog uvida u izvore nasilja jedne izgubljene generacije odrasle i stasale devedesetih u zemlji bez nade i iluzija. To je ujedno i ličnim iskustvom obojena analiza kazneno-popravnog sistema Srbije, u kojem se ogleda celo društvo ogrezlo u kriminalu i korupciji.

Posebnu boju ovom uzbudljivom autobiografskom romanu daje lik jake žene koja svojom bezuslovnom ljubavlju i požrtvovanošću otvara put nade i iskupljenja.