U potrazi za nepoznatim Prustom

Ne dešava se često da se u nekim starim škrinjama otkriju novi rukopisi dokazanih majstora književnosti. Slava je oduvek bila kalauz koji je otvarao sva vrata izdavačkih kuća. Ako tome dodamo i kvalitet, onda je gotovo nemoguće da takvo književno delo čuvenog autora ne bude objavljeno.

Međutim, kada je u pitanju Marsel Prust dogodilo se da su njegova neobjavljena dela otkrivana čak četiri puta. Možda nam sada ovo deluje gotovo neverovatno, jer je Prust danas slavljen kao jedan od najvećih književnika koji su ikada pisali. Uprkos posthumnoj slavi tokom života se suočavao se sa takvim problemima, da je čak i njegovo najpoznatije delo, U potrazi za izgubljenim vremenom, štampao o sopstvenom trošku (odnosno, o trošku njegove majke) jer niko nije želeo da ga objavi u obliku u kome je napisano.

U obzir bi trebalo uzeti i način na koji je živeo i stvarao. Sve do otkrića nepoznatih rukopisa vladalo je mišljenje da je Prust svoju mladost proveo u umetničkim salonima, s cvetom u reveru, a da je tek docnije svoju književnu i životnu zrelost proveo ozbiljno pišući i stvarajući svoje remek-delo koje će postati spomenik francuske i baština svetske književnosti.

Ovom mišljenju išlo je u prilog i to da je pre U potrazi za izgubljenim vremenom Prust objavio samo jednu mladalačku knjižicu Užici i dani i nekoliko prevoda engleskog slikara i kritičara umetnosti Džona Raskina.

Široj književnoj javnosti, ali i dobrim poznavaocima književnosti, bio je gotovo nepoznat onaj Prust koji će jednog dana napisati svoje kapitalno delo. Kakvi su bili njegovi književni počeci i formativne stvaralačke godine?

Otkrivanje nepoznatog Prusta počelo je negde sredinom minulog veka kada je Andre Morao 1949. godine objavio tekst U traganju za Marselom Prustom. Ovaj tekst pokušava da nam otkrije atmosferu u kojoj se stvaralac razvijao do svog najznačajnijeg dela.

Članak je privukao pažnju mladog profesora Bernara de Faloa koji je za Pariski fakultet želeo da napiše tezu o Prustu. U želji da pomogne mladom profesoru, Morao ga upoznaje sa piščevom bratanicom Suzi Mant-Prust.

Mant-Prust mladom profesoru otvara porodični arhiv čiji je čuvar bila nakon smrti svog oca. Mladi istraživač u ovom obilju rukopisa pronalazi, do tada nepoznato, blago. Upravo u njima otkriva ranog Prusta. Shvata da je mladić iz mondenskih salona sve vreme pisao i napredovao kao onom autoru koji će jednog dana stvoriti U potrazi za izgubljenim vremenom.

Ovi rukopisu su predstavljali svojevrsnu književnu kovačnici u alhemičarsku laboratoriju iz koje će, jednog dana, eksplodirati književna atomska bomba.

Među svim tim rukopisima de Faloa prvo počinje da nazire jedan nepoznati roman. Predanošću arhivatora i posvećenih istraživača u tim, do tada, nepoznatim papirima pronalazi veliki roman koji je samo trebalo sastaviti. Tako je taj rekonstruisan Prustov roman bio objavljen tek 1952. godine pod naslovom Žan Santej. Pisma i papiri pokazuju da je ovaj rukopis nastajao u vreme pre nego što se zbirka Užici i dani pojavila. Bilo je to prvo otkriće jednog nepoznatog Prustovog dela.

Žan Santej je bio roman koji je mogao da nam približi razvoj Prustovog stvaralaštva između zbirke Užici i dani i njegovih prevoda Džona Raskina. A onda je de Faloa otkrio nove papire i nove sveske koje su nastajale u doba kada je pisac radio na U potrazi za izgubljenim vremenom. U pitanju je polemički i filozofski argumentovan esej usmeren protiv biografske metode koju je koristio Sent-Bev.

Tako, dve godine nakon objavljivanja novootkrivenog romana, de Faloa objavljuje i Prustov esej Protiv Sent-Beva. Bilo je to drugo otkriće nepoznatog Prusta.

Istražujući dalje rukopise priča Užitak i dani, de Faloa pronalazi ispisane stranice koje nisu našle mesta u konačno objavljenoj zbirci, a ni u književnim revijama tog doba. U pitanju su samostalne novele koje su nastajale istovremeno kao i objavljen priče. Ove novele jesu u vezi sa objavljenim pričama, ali se čitaju samostalno. Neke od njih Prust je prvobitno uvrstio u zbirku, ali je kasnije od njih odustao. Da stvar bude zagonetnija, makar prema dokumentaciji koja nam je danas dostupna, ove priče pisac nikome nije spominjao.

Danas možemo samo naslutiti ili pretpostaviti zašto ih je Prust pisao, da bi ih zatim sakrio. Najverovatnije objašnjenje se nalazi u njihovom sadržaju. Naime, sve ove priče dotiču pitanje homoseksualnosti. Da su objavljene kao deo zbirke upravo bi homoseksualnost bila glavna temu dela. Prust to nije želeo, pre svega jer bi time razotkrio sebe, zatim da bi izbegao skandal koje bi njihovo objavljivanje nesumnjivo izazvalo. Moguće je i da ove priče nisu objavljene i zbog toga što ih više pisao samo za sebe, kao i da je smatrao da nisu zadovoljavajućeg kvaliteta kao one koje je objavio. U ovim pričama nema eksplicitnog i erotskog, već se one bave psihološkim i moralnim problemom homoseksualnosti. One prodiru u jedan um koji duboko pati.

Ove priče su pronađene u arhivi koje je profesor Bernar de Faloa ostavio iza sebe kada je 2018. godine preminuo. Bilo je to treće otkriće nepoznatog Prusta.

Ono što bi čitaoce u Srbiji koji vole Prustova dela trebalo da raduje jeste da je Službeni glasnik, u prevodu Milice Stojković, nedavno objavio ove novootkrivene priče u okviru zbirke Tajanstveni gost i druge neobjavljene priče. Ova zbirka obogaćena je uvodom koji je potpisao Lik Fres, profesor sa Univerziteta u Strazburu, koji se bavi ponovnim uređivanjem Traganje za izgubljeni vremenom. Osim uvodnog izlaganja, Fres je tekstove prepisao, komentarisao i posebno predstavio svaku priču. Knjiga se završava Fresovim tekstom Na izvorima Traganja za izgubljenim vremenom koji je posvećen centralnim delom Prustovog stvaralaštva.

Ko zna koliko još puta možemo pronaći nepoznatog Prusta. Tako je, na primer, izdavač Prustovih izdanja Filip Kolb, zahvaljujući korespodenciji koju je vodio, u jednom časopisu iz devetnaestog veka pronašao zaboravljenu Prustovu priču Ravnodušni koja je nastala negde u isto vreme kada i objavljene i neobjavljene priče iz zbirke Užici i dani. Ovo je bilo četvrto otkriće nepoznatog Prusta.

Ono što čitaoci dobro znaju jeste da je svako čitanje Prusta otkrivanje novog Prusta. Dok ne sklonimo prašinu sa nekih novih starih rukopisa koji nas čekaju u nekim drevnim škrinjama, uvek se možemo prepustiti ponovnom pronalaženju Prusta u onim starim, dobro (ne)poznatim delima.

Piše: Milan Aranđelović