Tek 15 godina nakon smrti, Pavaroti dobio priznanje koje zaslužuje

Legenda, divno je što možemo da uživamo slušajući ga...

Hvala ti Pavarotti na svemu

Kareras, Domingo i Pavaroti su kao Đoković, Nadal i Federer. Svaki od njih ima nešto po čemu je bolji od ostale dvojice, ali si toga svestan tek kad se između sebe takmiče. Toliko su bolji od svih drugih da slušajući ih pojedinačno, čovek neizbežno pomisli da bolje od toga ne može. Dok ne zapeva specijalista "na svom terenu". A onda pada surevnjivost i sujeta od koje i ti vladari scene neizbežno boluju. Ako je to uopšte sujeta, ti ljudi su i sami jednostavno znali da su najbolji i nedostižni. Tek njihova sinergija u "Tri tenora" je nešto što se nikada, bar u pevanju neće i verovatno ne može ponoviti.
Po meni, Plasido je kralj opere, nema i neće biti boljeg. Lučano je postavio himalajski standard kako pevati napolitanske kancone. A Kareras je jedini koji i od njih bolje izvodio moderne kompozicije i latino melodije. Svaki je najbolji na svom terenu, svojoj podlozi scene. Čini mi se da su i sami uživali slušajući kako to ko od njih radi. Mi i pogotovo. Verovatno takvih majstora, i to trojice takvih u istom vremenu, više nikada neće biti. Ima dobrih, ima odličnih pevača, ali ovi nisu "samo pevali", oni su grlom vajali vazduh. Kad su oni pevali, svako je morao da se naježi kako bi što više tih čarobnih vibracija upio za dušu. Oni su se slušali uhom i umom, ali su se doživljavali kožom.

Da, moglo bi se reći da ih obožavam. Svakog najviše onda kad njega slušam.

Mislim da je njemu manje-više svejedno.

Pavarotijevo tehničko znanje mu je omogućilo da se oseća udobno u svom vokalnom registru, ali je on ostao upamćen kao neko ko je najviše voleo - da prenese emocije – a ne da publiku zadivi - čistom tehnikom (za razliku od mnogih njegovih kolege koje su više voleli da zaprepaste publiku vokalnim vratolomijama). Naravno u naša vremena pevači više nisu bili "centar" muzičkog života kao što su to bili, na primer, kontratenori u operi od 1600 -1800 bili su plaćeni više od kompozitora, dirigenta i tsl. U ta vremena Farinelia, Caffarellia, Manzolija i & za koje su Porpora, Hendl, Vivaldi, Broši, Hasa, Gluk, Traeta i & pisali opere - bili su zapravo oni zbog kojih se dolazilo u opere. Kada je Leopold Mocart 1764. svoju nadarenu decu predstavio na dvorskim i privatnim koncertima u Londonu on je da bi povećao svoju zaradu, iskoristio gostovanje čuvenog pevača Manzolija - u Handelovim operama:" Ezio "," Berenice " (njegova su deca nastupala u pauzama Manzolija). Kontratenor je nadarenom Amadeusu tada držao besplatne časove pevanja. Leopold i Amadeus su se ravanširali Manzoliju - A.Mocart je napisao operu za pevača (koji je rešio da se penzioniše) – "Ascanio in Alba" KV 111. 1771. Arije za glavni lik "Ascanio" (raspon: mezzo-soprano – castrato) koje je u Beči, na premjeri, izveo Giovanni Manzuoli pisane su tako da predsatve "punoću", nosivost, tog glasa i bujanje.

У рату у БиХ био промотер католичке
цркве.У Мостару,где је певао,улице
назване по усташама.

Dobiti Zvezdu na stazi slavnih zapravo i nije neko dostignuće. Bukvalno moraš samo da podneseš prijavu komisiji. I sve troškove postavljanja plaća zvezda ili onaj ko je zvezdu prijavio.

ja uzivam kada peva Andrea Bocelli...ali svaka cast i ovoj trojci na svemu.ali Bocelli je ipak veci nivo..."Con Te Partirò".takav pevac se radja jednom u 100g

Dmitri Hvorostovski bariton, najbolji.

Najveci tenori su Karuzo - najveci dramski tenor ikada, Volpi-najveći lirski tenor ikada, Đilji, Schipa, Bjerling, Koreli.... Pomenuti Pavaroti, Domingo i Kareras su među 100 a Bočeli nije ni u 1000 najboljih.

ja uzivam kada peva Andrea Bocelli...ali svaka cast i ovoj trojci na svemu.ali Bocelli je ipak veci nivo..."Con Te Partirò".takav pevac se radja jednom u 100g

У рату у БиХ био промотер католичке
цркве.У Мостару,где је певао,улице
назване по усташама.

Dobiti Zvezdu na stazi slavnih zapravo i nije neko dostignuće. Bukvalno moraš samo da podneseš prijavu komisiji. I sve troškove postavljanja plaća zvezda ili onaj ko je zvezdu prijavio.

Najveci tenori su Karuzo - najveci dramski tenor ikada, Volpi-najveći lirski tenor ikada, Đilji, Schipa, Bjerling, Koreli.... Pomenuti Pavaroti, Domingo i Kareras su među 100 a Bočeli nije ni u 1000 najboljih.

Mislim da je njemu manje-više svejedno.

Dmitri Hvorostovski bariton, najbolji.

Legenda, divno je što možemo da uživamo slušajući ga...

Hvala ti Pavarotti na svemu

Kareras, Domingo i Pavaroti su kao Đoković, Nadal i Federer. Svaki od njih ima nešto po čemu je bolji od ostale dvojice, ali si toga svestan tek kad se između sebe takmiče. Toliko su bolji od svih drugih da slušajući ih pojedinačno, čovek neizbežno pomisli da bolje od toga ne može. Dok ne zapeva specijalista "na svom terenu". A onda pada surevnjivost i sujeta od koje i ti vladari scene neizbežno boluju. Ako je to uopšte sujeta, ti ljudi su i sami jednostavno znali da su najbolji i nedostižni. Tek njihova sinergija u "Tri tenora" je nešto što se nikada, bar u pevanju neće i verovatno ne može ponoviti.
Po meni, Plasido je kralj opere, nema i neće biti boljeg. Lučano je postavio himalajski standard kako pevati napolitanske kancone. A Kareras je jedini koji i od njih bolje izvodio moderne kompozicije i latino melodije. Svaki je najbolji na svom terenu, svojoj podlozi scene. Čini mi se da su i sami uživali slušajući kako to ko od njih radi. Mi i pogotovo. Verovatno takvih majstora, i to trojice takvih u istom vremenu, više nikada neće biti. Ima dobrih, ima odličnih pevača, ali ovi nisu "samo pevali", oni su grlom vajali vazduh. Kad su oni pevali, svako je morao da se naježi kako bi što više tih čarobnih vibracija upio za dušu. Oni su se slušali uhom i umom, ali su se doživljavali kožom.

Da, moglo bi se reći da ih obožavam. Svakog najviše onda kad njega slušam.

Pavarotijevo tehničko znanje mu je omogućilo da se oseća udobno u svom vokalnom registru, ali je on ostao upamćen kao neko ko je najviše voleo - da prenese emocije – a ne da publiku zadivi - čistom tehnikom (za razliku od mnogih njegovih kolege koje su više voleli da zaprepaste publiku vokalnim vratolomijama). Naravno u naša vremena pevači više nisu bili "centar" muzičkog života kao što su to bili, na primer, kontratenori u operi od 1600 -1800 bili su plaćeni više od kompozitora, dirigenta i tsl. U ta vremena Farinelia, Caffarellia, Manzolija i & za koje su Porpora, Hendl, Vivaldi, Broši, Hasa, Gluk, Traeta i & pisali opere - bili su zapravo oni zbog kojih se dolazilo u opere. Kada je Leopold Mocart 1764. svoju nadarenu decu predstavio na dvorskim i privatnim koncertima u Londonu on je da bi povećao svoju zaradu, iskoristio gostovanje čuvenog pevača Manzolija - u Handelovim operama:" Ezio "," Berenice " (njegova su deca nastupala u pauzama Manzolija). Kontratenor je nadarenom Amadeusu tada držao besplatne časove pevanja. Leopold i Amadeus su se ravanširali Manzoliju - A.Mocart je napisao operu za pevača (koji je rešio da se penzioniše) – "Ascanio in Alba" KV 111. 1771. Arije za glavni lik "Ascanio" (raspon: mezzo-soprano – castrato) koje je u Beči, na premjeri, izveo Giovanni Manzuoli pisane su tako da predsatve "punoću", nosivost, tog glasa i bujanje.